PUT stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević. Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!

Svirepost

POTRESNA trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje

DEČAK je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih

petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.

Novi dom

A NA kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac-partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.      

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
4. avgust 1942, Jasenovac
"Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći. (...)
Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina. (...)
Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju.
Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna."

CISTERNA
U LOGOR su nam dovozili cisternu za vodu koja je sa stražnje strane imala vrata. Ustaše su nam govorile: "Hajte, deco, vodimo vas mamama i tatama kući". Deca nagrnu u cisternu, to je cika, vriska. Ja se nisam gurao jer su mi mamu već zaklali, a za oca sam znao da je u partizanima. Kad napune cisternu decom, zatvore je, negde usput puste gas i podave ih, pa se vrate po još dece - svedoči Gojko.

DUMBOVIĆ
U PRILOGU "Dnevnika" među dokumentima su i transportne liste dece iz logora Sisak u jesen 1942, kada je Gojko Knežević, skupa sa stotinama kozaračke dece, i prebačen u Zagreb. Evidenciju dece koja su stizala u Sisak radio je Ante Dumbović, učitelj i blizak Dianin saradnik. On je, verovatno, i pomogao da se sačuva Gojkov identitet.

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.
Sutra: Sudbine nestale u arhivama

Preuzeto sa: www.novosti.rs

<<Назад