Saosećanje

- Cela ta operacija, što se tiče hrvatske strane, bila je usmerena na uništenje celokupnog srpskog stanovništva, na jednom prostoru gde su živeli samo Srbi - objašnjava istoričar Koljanin. - Nemačke komisije su sve radno sposobne muškarce i žene upućivali na prisilni rad. Ostale Srbe ustaše su želele da ubiju. I muškarce, i žene, i decu.
Sve to shvatala je, sredinom te strašne 1942, i Diana Budisavljević, koja će - iako Austrijanka - postati verovatno najveća srpska dobročiniteljka u NDH. Majke sa Kozare su ubijane na najsvirepije načine. One „srećnije“ odvođene su u radne logore, i morale su da ostave decu. Čitamo zapis iz Dianinog dnevnika, datiran 11. jula 1942, po dovođenju dece iz Stare Gradiške u Zagreb:
- Konačno smo, oko devet časova, stigli na Glavni kolodvor. Sva su moja deca još živa, ali, dok smo stigli do stanice za dezinfekciju, troje mi ih je umrlo. Među njima jedan veći, lepi dečačić. I u dva druga vagona bilo je mrtvih: strašna optužba protiv Hitlera, koji je oduzeo majke; protiv ustaša, koji žele da unište decu jednog naroda - piše Diana.
Zahvaljujući intervenciji nemačkih vojnih vlasti, Diana je dobila usmenu dozvolu da pomogne koliko može.
- Zanimljivo je da je ona tu podršku nemačkih predstavnika, na čelu sa Fon Kocijanom, dobila tako što je apelovala na njihovu vojničku čast. Tada je u Vermahtu postojao kodeks viteškog vojnika, koji ne ubija civile, već ih spasava - priča Milan Koljanin.

Stepinac

Hrabra, krhka žena, sama je ulazila u logore. Čak i u Jasenovac, koji je - kao logor smrti - bio potpuno zatvoren, čak i za Nemce. Imala je sreću da su ustaše, pa i Maks Luburić, morali da prihvate ono što im Nemačka govori.
- Diana, gospodin Kamilo Bresler i ostali saradnici vadili su decu iz logora koliko su mogli, i smeštali ih na nekoliko mesta: u Zavod za gluvoneme, u Jeronimsku dvoranu, u Jastrebarsko - navodi istoričar. - Decu bi, kada je to bilo moguće, izlečili, obukli, pa je sledeći korak bio da se nađu porodice koje će ih prihvatiti.
Rad Diane Budisavljević bio je, od samog početka, protivan volji ustaških vlasti.
- Sada iz toga u Hrvatskoj pokušavaju da

izvuku neki politički kapital. Ali, da nije bilo njene inicijative, do spasavanja dece ne bi ni došlo - jasan je Milan Koljanin.
- Oko prihvatilišta je njen tim imao mnogo muke, i opstrukciju Rimokatoličke crkve i Stepinca. Ma koliko se danas ističe uloga Stepinca i „Karitasa“ u spasavanju dece, on je, na neki način, bio prisiljen od kruga oko Diane da se uključi u tu akciju. Možda i mimo svoje volje.
O Dianinom prvom susretu sa Alojzijem Stepincem čitamo na 54. i 55. stranici njenog dnevnika:
- Odlazim kod nadbiskupa. Vrlo je suzdržan. Ne želi da se zainteresuje. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Jevrejke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći da ostane u stanu, a sad je, uprkos tome, namerava izbaciti iz stana. Kažem mu da sam došla da tražim da spase jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo da kritikuje Nemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi.
Dva dana kasnije, Diana je ponovo kod nadbiskupa:
- Obaveštava nas da je imao sastanak s ministrom socijalnog staranja i da će se obojica u velikoj meri zauzeti za spas deportovane dece. Nadbiskup će za decu učiniti sve što je u njegovoj moći. Bili smo potpuno ošamućeni velikim obećanjima koja smo dobili. (Ali, nisu se ostvarila.)

Zaborav

U KARTOTECI je vođeno oko 12.000 dece, mada nisu sva uspela da prežive. Deo je dat na „posvajanje“ hrvatskim porodicama. Iako je bilo familija koje su posle rata „Franju“ ili „Jozu“ rekle da je, u stvari, „Simo“, neke nisu. Milan Koljanin pretpostavlja da u Hrvatskoj i dalje živi na stotine ljudi koji su izgubili svoj identitet i postali Hrvati, iako su rođeni u srpskim porodicama.
- Diani jeste bilo najvažnije da deca prežive, ali i da sačuvaju svoj identitet. Baš tu dolazi žalosna epizoda sa oduzimanjem kartoteka - priča naš sagovornik. - Morala je sve, pod pritiskom Ozne, da preda Ministarstvu socijalnog staranja, iako bi bilo logično da baš ona nastavi taj rad posle rata.
Ne samo da ga nije nastavila, već je njeno veliko delo posle rata skrajnuto. Deo je, čak, pripisan drugima. Njen stan je pretresan, prisluškivani su joj razgovori, isključivan telefon... Dianu su, tako, šikanirali i tokom rata i posle oslobođenja. Nije valjala ni ustašama ni komunistima.
- Uloga Kamila Breslera i nekih drugih ljudi, koja jeste bila značajna, istaknuta je kasnije u prvi plan, jer su bili povezani sa KPJ - navodi Koljanin. - A Diana je smatrala da to nije pitanje ni nacije ni partije, nego ljudskosti.      

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLJEVIĆ“
22. OKTOBAR 1942.
„Odmah sam pozvana kod direktora Zavoda za gluvoneme. Čim su deca izašla iz autobusa, nisu čekala da ih neko ponese, već su velikom brzinom sama, na rukama i nogama, puzala uz stepenice. Nisam to razumela dok nisam primetila da, kad stignu u sobu, nestaje smeh s njihovih lica, i gotovo sva počinju uglas da plaču. Ispostavilo se da su se dečica nadala da ih vodimo njihovim majkama.“

ARHIV
DIANA je vodila preciznu kartoteku i nastojala je da svako od te dece ima ime. Za koga to nije znala, opisivala je neki znak na telu, bilo šta po čemu može da vodi to dete, s nadom da su mu roditelji živi i da će jednog dana moći da ga nađu i prepoznaju. Deo dokumentacije se nalazi kod njene unuke Silvije Sabo, drugi je u Hrvatskom povijesnom muzeju, dok su kopije kartoteka uglavnom u Hrvatskom državnom arhivu.
- Postoji mogućnost da su originali uništeni - opominje Milan Koljanin.

Preuzeto sa: www.novosti.rs

<<Назад