Сећање на Десанку Максимовић

13.01.2011.

Репортер „Новости“ у стану наше велике песникиње, са члановима њене многобројне породице. Није писала за столом, стављала је писаћу машину на крило.

На вратима стана број 10, на петом спрату, још стоји једноставна бакарна плочица. Великим ћириличним штампаним словима пише: Десанка Максимовић.

- Оставили смо је, што је не бисмо оставили – кажу Десанкини рођаци, који сада живе у овом стану.
Топло и искрено гостопримство није нестало са њеним одласком. Данас у Десанкином стану живе њена сестричина Радмила Милакара-Петровић са супругом Драганом Петровићем и срдачно нас примају.

Дом велике српске песникиње увек је био отворен за госте, важне писце, песнике почетнике... Десанка је волела да дођу људи. Прошло је кроз њега много света, био је деценијама важна адреса за књижевну и културну атмосферу Југославије, Србије.

- Ко је за домаћу ракију, ко је за кафу – питају домаћини.

Зидови су прекривени сликама: одмах се уоче два Десанкина портрета, портрет њеног супруга Сергија, Свети Лука, којег је песникиња славила... Где нису слике, стоје ормани и полице испуњене књигама. Много је књига у стану, али још више их је запаковано у кутије, нема више места. А на полицама, испред корица, мноштво фигурица. Са прикаченим новогодишњим украсом на комоди стоји и фигурица Бранка Радичевића, коју је песникиња много волела.

- Тетка се није везивала много за стан и материјалне ствари. Волела је ситне ствари, волела је да иде пешке, у такси је ниси могао утерати... Обожавала је ове фигурице, коњиће и остале. Доносила их је са путовања... Сећам се, кад пере фигурице у кади – знам да је нерасположена – прича нам Десанкина сестричина.

Питамо одмах за њен радни сто, да фотографишемо.
- Е, види се да не знате. Десанка је увек писала на коленима, стави јастуче на крило, па на њега писаћу машину, никад за радним столом – одговара нам Рада.

Та писаћа машина једна је од главних успомена породице. Чува се у кутији, склоњена од погледа и прашине. Ретко се показује гостима. За „Новости“ је, ипак, нарушен њен заслужени мир. Дирљив призор: стара машина америчке производње, марке „реминтгон“ (“remington”), преправљена на ћирилицу, на којој су настајали непролазни стихови. Накратко, опет је на столу.

- Јако се трудимо да очувамо успомене. Деса није имала деце, али наша породица је велика, имала је много сестара и браће. Ко није читао поезију Десину, није свестан да је била изузетно природан човек и није много придавала важности формалностима. Али била је према себи више него строга, а према другима блага. Живели смо с њом толике године и само смо гледали уместо да смо и ми то попримили. Сећам се, Деса је радила од шест сати ујутру. Питам је: Па, тетка, зашто? „Морам, преводим... То је као кад шахиста вежба, то је вежба мог мозга и фонда речи, сутра кад ја будем писала, мени ће се те речи јавити“. Волела је да преводи – прича нам Рада.

Поводом свечаности откривања њене спомен-плоче, у стану Десанке Максимовић у понедељак се окупио део њене многобројне породице: уз Раду и Драгана, били су сестрић Иван Ерцег, Светлана Бесаровић Ерцег, снаја Босиљка Милакара и Ана Милакара. Међу десетак гостију у стану била је и Ирена Солдат Вујановић, заменик министра културе и просвете Републике Српске.

- Овај стан је увек био место окупљања чланова породице са свих страна. Десанка је увек за нас имала топлу реч, књигу и разумевање – додао је за крај Иван Ерцег.

КИЛО КАЈМАКА
Од многобројних анегдота, Рада Милакара-Петровић испричала нам је једну с кајмаком: - Пар сати седи Деса овде са једним песником који јој чита своје песме. Чита и чита... А она после каже: „Тешко је рећи надареном човеку да мора да се образује, да би све то што пише било и лепо, али ово кило кајмака сам заслужила поштено!“, мислећи на дар који је добила од песника.

Извор: www.novosti.rs

<<Назад