Понижено срце мајора Гавриловића

07.03.2011.

Мало познати детаљи животне приче легендарног мајора Драгутина Гавриловића. Завршио у беди, одбачен и од претходне, али и од нове власти

„ВОЈНИЦИ! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато, напред, у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ, живео Београд!“

Ово је чувена команда мајора Драгутина Гавриловића, коју је изговорио 7. Октобра 1915. године, када је са својим пуком бранио Београд од напада Аустријанаца. Ушла је у војне уџбенике и енциклопедије. У тешком боју сви мајорови војници су изгинули, а он је тешко рањен. Шта се после дешавало са овим јунаком, јавности је мало познато.

Потомци легендарног мајора – унук Благоје Маринковић и праунук Милош – живе данас у Београду. С поносом се сећају свог славног претка.

Драгутин Гавриловић је рођен 25. Маја 1882. у Чачку. Војну академију завршио је 1901. и учествовао у Балканским ратовима. Прошао је и целу голготу Првог светског рата. Након њега распоређен је на дужност команданта пука у Крушевцу, где се оженио Даринком и добио петоро деце.

----------------------------------------

БЕЗ ЗЕТОВА

Драгутин Гавриловић и његова жена Даринка су изродили четири ћерке (Милицу, Љубицу, Драгицу и Емилију) и сина Драгоша.

Ћерке су се удале за краљевске официре, а син је био капетан. Зетови су умрли у немачким логорима, а син Драгош Гавриловић је преживео заробљеништво, емигрирао у САД, оженио се и умро 1979.
Данас у Чикагу живи унук Драгутин – Буца Гавриловић, који ретко долази у родни Београд.

----------------------------------------

- После пробоја Солунског фронта војвода Бојовић га је, одмах, предложио за виши чин, али је војвода Степа Степановић био против, јер је „много млад“. Полагао је генералски испит у Штипу 1927, и пао. Када је прекомандован у Београд, 1930, одбио је да полаже други пут, јер је осећао да га војни врх не прихвата – прича унук Благоје.

Благоје објашњава да су краљеви генерали Тешић и Хаџић говорили да Гавриловић није одан дворским официрима. Да би понизили, тада у војсци јако популарног пуковника Гавриловића, Генералштаб га именује за  предавача војне администрације на Војној академији.

- За њега, артиљерског пешадинца, то је било понижење – каже праунук Милош Маринковић. – Када је избио пуч 27. Марта 1941, генерал Симовић је нудио прадеди да га унапреди у генерала и да му додели место министра, али је он одговорио: „Не желим ни генералски чин, ни министарску фотељу! Ја сам војник!“

Драгутин Гавриловић је заробљен, при повлачењу Југословенске краљевске војске, 1941. године, у Сарајеву. Био је у логору у Нирнбергу до краја рата.
Благоје је син најмлађе Гавриловићеве ћерке Емилије, која је била професор књижевности.  Умрла је 1991. године.

- Мајка ми је причала да је деда био поштен и мудар човек. Сву децу је ишколовао, завршила су факултете. Живео је скромно. Док је био у заробљеништву, писао је жени и деци да не узимају помоћ коју даје влада Милана Недића. А када је напушто немачки логор, одбио је да као најстарији логораш изађе први, већ је изашао последњи – прича Благоје Маринковић.

----------------------------------------

ОРДЕЊЕ

Пуковник Гавриловић је одликован Карађорђевом звездом, орденима Светог Саве, Белог орла,
Југословенске круне, француским ратним крстом, Легијом части, медаљом Милош Обилић, Споменицом на рат 1914. и са још 12 одличја. Први је почасни грађанин Крушевца.

----------------------------------------

Нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку, док је још био у заробљеништву, нису могле да добију посао јер се отац „није вратио из емиграције“. Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Означен је као човек бившег режима, а то се тешко опраштало.

Причало се да је Драгутин Гавриловић био хапшен, а потом претучен на улицама Београда до смрти.

- Ништа од тога није тачно. Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Срце му је десетог дана пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. Јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер није имао своју – казује Милош Маринковић, који је за матурски рад о прадеди добио награду града Београда.

Тек шездесетих година прошлог века, када команда мајора Гавриловића улази у светске војне енциклопедије, и нова власт почиње да уважава његово херојство и родољубље.

- Био је популаран код војске и у народу, али није код политичара. Из његове команде редовно су избацивани краљ и отаџбина. Захваљујући дедином јунаштву отаџбина је спасена, али је наша породица разбијена. Срећом, народ је сачувао легенду о мајору Гавриловићу. Војска Србије му је урадила барељеф на који се сваког 7. Октобра полажу венци – поносан је Благоје Маринковић.

Извор: www.novosti.rs

<<Назад