Манастир Грачаница: СВЕТИОНИК НА КОСОВУ ПОЉУ

21.04.2011.

* Грачаница изражава врхунске домете и достигнућа у српској
средњовjековној архитектури и умјетности, поставши тако драгоцјеност и у домаћој и у свјетској  културној ризници

Ако бисмо се послужили метафором и симболиком, онда би се могло рећи да на Косову Пољу постоје два истинска светионика. Један је Спомениккосовским јунацимана Газиместану, који освјетљава просторе на којима се 1389. године одвијала историјска Косовска битка под заповједништвом српског кнеза Лазара и турског султана Мурата.

Други, још грандиознији, је на јужном ободу простране косовске равнице - манастир Грачаница. Он на најбољи начин освјетљава српску средњовјековну историју, културу и умјетност од времена краља Милутина Немањића с почетка XIV вијека па све до ових трагичних дана када косовске историјске и културне светиње чувају наоружане посаде са тенковима и служе као спасоносна уточишта за избјегле Србе.

На Косову и Метохији постоји велики број старих и добро очуваних цркава и манастира који по свом архитектонском склопу, складности и љепоти спадају у ред најдрагоцјенијих споменика средњовјековне  архитектуре на српским просторима. Љепоту и складност ових објеката увећали су стари мајстори фреско сликарства. Украшавајући улазне портале, олтарске сводове, иконостасе, капеле, масивне зидове, стубове и лукове који их  повезују, начинили су мноштво портрета и композиција  антологијске вриједности. То су својеврсни бисери српске средњовјековне културе и умјетности. Међу такве објекте, можда и прије свих других на Косову и Метохији, сврстава се манастир Грачаница, храм који је себи у спомен, као једну од својих многобројних задужбина,   подигао краљ Милутин 1315. године.Историчари умјетности, угледне архитекте, сликари и други стручњаци сагласни су у мишљењу да манастир Грачаница заузима прворазредно мјесто у подужем низу успјешних архитектонских и ликовних остварења на просторима Косова и Метохије. Неки од тих стручњака су изричити у ставу и увјерењу да Грачаница изражава врхунска зрења и достигнућа не само у српској средњовјековној архитектури и умјетности, већ да је то дјело без правих паралела у византијском градитељству уопште.

Конзерваторске интервенције изведене средином прошлог вијека и касније потврдиле су раније становиште    да се манастир Грачаница налази на темељима старије цркве, у којој је било сједиште Липљанскеепископије.

Најстарији откривени објекат су темељи тробродне рановизантијске базилике.

На њеним рушевинама, како прецизирају историчари, српски краљ Урош II (1243-1276), а можда и његов отац Стефан Првовјенчани и стриц Сава Немањић, подигли су једну мању цркву посвећену Богородици грачаничкој, при којој је тада била новоуспостављена епископија, и даровали јој многе посједе.

Краљ Милутин је, затекавши ову цркву ,,разрушену и склону паду", како то и каже у повељи исписаној на једном од зидова, сазидао и осликао нову цркву, богато је обдаривши посједима и драгоцјеностима. Од тада је она стално резиденција липљанских епископа.

Манастир је живописан 1321. године.

Међутим, између 1371-1383. године манастир је страдао и тада је изгорјела збирка драгоцјених
књига. Слично се догодило и нешто касније, у вријеме Косовске битке, када је манастир такође био на удару. Средином 15. вијека, након коначног пада Новог Брда у турске руке (1455), Грачаница је опет у тешком положају, али је одољела насртајима Османлија.

Тек касније, у 16. вијеку, за вријеме новобрдског митрополита Никанора, Грачаница се опоравља, добија нове иконе и у оно вријеме када су књиге биле ријетке и скупе ствара библиотеку од 27 рукописних и штампаних књига. У то вријеме (1539. године) Грачаница добија прву српску штампарију на Косову и јужном дијелу Србије, у којој се штампа познати Грачанички октоих. Неколико година касније патријарх Макарије обнавља манастир и осликава припрату.

Посматрана као здање, Грачаница је архитектонски један од најзначајнијих и најоригиналнијих споменика нашег средњег вијека, које помињу готово све антологије вропског градитељства.

То је петокуполна грађевина са правоугаоном основом у виду двоструко уписаног крста, који тако удвојени и постављени један више другог дају грађевини степенасту силуету, завршену високим централним кубетом и четири нижа угаона кубета. Иначе, површина фасаде и спољна декорација купола изведене су једноставним средствима: каменим тјесанцима топле жућкасте боје, црвеном опеком и бијелим спојницама малтера који се међусобно комбинују по већ традиционално провјереним обиљежјима византијске архитектуре, дајући тиме грађевини пуну декоративност.

Значај Грачанице као манастирског здања изузетан је и због изузетне вриједности њених живописа. Осликавање зидова одвијало се у неколико етапа. Најстарије и најбоље фреске       
налазе се у самом храму и у унутрашњости припрате из 1321. године. Затим су настале фреске на унутрашњим зидовима спољашње припрате из 1383, па новооткривени лик Тодора Бранковића из 1430-1431. године.

Најстарије фреске Грачанице убрајају се у најљепша остварења Милутинове дворске школе.

За сада још непознати протомајстор Грачанице, како кажу ликовни стручњаци, стоји на самом врху Милутинове дворске школе живописног сликарства на почетку XVI вијека. Сјајно су сликане фигуре Богородице у апсиди, Светог Јована Претече и Светог Илије, монументални Пантократор у куполи главног кубета, јеванђелисти у бочним куполама, сцене из циклуса Мука и Васкрса Христова, као што су Мироноснице на гробу, Пут у емаус, велика композиција Страшног суда на западном зиду. Сцене мора и земље у Страшном суду спадају међу најљепше и најчувеније фреске ове врсте у српском сликарству.

Ризница манастира Грачаница била је веома богата и разноврсна умјетничким и другим предметима, али је врло рано страдала и бивала план разних освајача. Већ из историјских записа прије Косовске  битке, из 1383. године, зна се да је Грачаница била рушена, пљачкана и паљена. Већ тада је нестао пирг са свим старим књигама.

Пет најстаријих грачаничких икона, од којих су четири у Грачаници, а једна у Народном музеју у Београду, по мишљењу стручњака, настале су за вријеме грачаничког епископа Симеона, послије похаре 1383. Други сматрају да су та врсна дјела рађена у 16. вијеку. Сада се у манастирској ризници Грачанице чува 38 рукописних и дванаест штампаних књига, међу којимасу двије из 14. вијека, а остале из 15 – 17. вијека. Један оригинални примјерак округлог стакла из 14. вијека са источног прозора апсиде цркве, неколико икона из 16. и 17. вијека,                
нешто фрагмената фресака из 13. вијека, ископаних у темељима цркве и неколико фресака из 16. вијека, скинутих из аркада припрате. Посебно се истичу дуборезни иконостасни крстови патријарха Пајсија из 1621. и јеромонаха Стефана из 1630, као и две велике иконе Христа и Богородице са иконостаса из 16. вијека.

Околина средњовјековног српског манастира Грачаница такође обилује значајним историјским локалитетима. На јужним падинама брда изнад Бадовачког језера, на ријеци Грачанки, налазе се рушевине  некада великог и у историјским изворима познатог манастира Војсиловице из 14. вијека. На домак Војсиловице је градић Јањево, некада надалеко познат по својим врсним занатлијама - умјетницима, тргу и црквама, од којих до данас ниједна није очувана.

Међу јањевским предметима високе умјетничке и занатске вриједности су бројни примјерци средњовјековног прстења, новца, наушница и другог златног накита у витринама готово свих музеја у Србији. А недалеко од Јањева су и остаци средњовјековног града Велетина.

Немањићке   задужбине

Почевод Стефана Немање (владао 1170-1196, умро 1200. године) као родоначелника владарскединастије Немањића у средњовјековној Србији, па све до цара Уроша I (1355-1371) са којим је нестао ипоследњи Немањић, владари и властелини су уважавали на чело да сва овоземаљска благатреба ставити на располагање свом народу. А најбољи начин да се то постигне био је - подизатицркве и манастире, даровати их богатим посједима, омогућити људима да имају молитвене храмоведа у њима стичу и шире писменост, развијају и унапређују своју српску културу и православну вјеру.

Тако је Стефан Немања, велики жупан Рашке, подигао манастир Студеницу, краљ Урош (1243-1276) манастир Сопоћане, краљ Драгутин (1276-1282) манастир Ђурђеве Ступове у Расу, краљ Стефан Дечански (1321-1331) манастир Високе Дечане, док је краљ Милутин Немањић (1282-1321) највећи српски задужбинар. Сматра се да је саградио или новчано помогао изградњу око 40 цркава и манастира, па га је Српска православна црква прогласила за највећег добротвора и светитеља.
Најзначајније задужбине краља Милутина су манастири Грачаница и Бањска на Косову, гдје је био и сахрањен, манастир Свете Недеље у Софији, обновљени манастир Трескавац код Прилепа, црква манастира Хиландар на Светој гори у Грчкој, манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму и други.

Драдиша СПРЕМО

<<Назад