СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ОМЛАДИНА ИНСБРУК
Serbisch Orthodoxer Jugendverein Innsbruck
SPO(J)I - СПО(Ј)И

Два века од смрти чувеног српског просветитеља Доситеја Обрадовића навршавају се крајем марта.

Највећи број података о датуму његове смрти говори да је Доситеј умро 28. марта 1811, али има и текстова, према којима је то било два дана раније. Као што се не слажу подаци о датуму смрти, нису истоветни ни они о години рођења, а најчешћи је онај да је, као Димитрије Обрадовић, рођен 1739. године.

Родио се у Чакову, сада у румунском делу Баната. Било је то или на Митровдан или који дан после, што му је на крштењу и донело име Димитрије. После основне школе у родном месту отишао је на занат у Темишвар, али је у лето 1757. године побегао у манастир Хопово, близу Карловаца, у Срему, где се почетком идуће године и замонашио, добивши име Доситеј.

У Хопову је убрзо постао и ђакон. Ту је издржао тек нешто више од три године, јер манастирско братство ђакона склоног стицању знања и књизи није ни хтело, нити знало, да прихвати.

Доситеј је, касније, у аутобиографији и другим списима, истицао да је, за разлику од њих, добијао корисне савете од честитог хоповског игумана Теодосија, који му је, иако је био човек скромног знања и образовања, знао да препоручи да се отисне у свет.

Доситеј је крајем 1760, решен да напусти манастир Хопово и оде у Русију, успео до стигне тек до Загреба, где се кратко задржао, али и научио латински језик. Преко Баније и Лике дошао је надомак Книна, који је тада био у саставу Млетачке Републике.

Ту је, с прекидима, провео више од пет година. Био је први српски учитељ у Книнској крајини, а у месту Орлићу написао је књижицу “Исписи из Златоустога” коју је посветио Јелени, кћерки сеоског попа Аврама Симића. Аврама су касније заробили Млечани и живот је окончао као “галиот” (у ланце оковани веслач на дуждевим лађама).

Доситеј је, док је био учитељ у книнском селу Плавну, 1770. године, написао “Ижицу”, а у Скрадину код Шибеника, недуго затим преве је са грчког дела “Христоитија” и “Венац од алфавита”.

Кратко време је био у манастиру Маине у Боки Которској, где га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио. Затим је боравио и стицао знања на Хиландару, у Смирни у Малој Азији. Био је и у албанском граду Хормову, на Крфу…

Вишедеценијски боравак у западној Европи, где је и прихватио идеје просветитељства, почео је у Трсту, а наставио у Бечу. У Аустрији је као учитељ провео шест година. Кратко време је био у Модри, Пожуну, па у Сремским Карловцима, а потом у Цариграду, Молдавији, Халеу. На Универзитету у Халеу је почео да студира филозофију, а студије је наставио у Лајпцигу.

У Лајпцигу је штампао своја прва дела и та средина га већ познаје као српског књижевника. Ту је 1783. године написао аутобиографију “Живот и прикљученија” и то народним језиком. И садржај књиге је био нов, као и приступ васпитању, школству и цркви, потпуно другачији од оних у делима дотадашњих српских аутора. Идуће, 1784. године, такође у Лајпцигу, је објавио “Совјете здраваго разума”. Из Лајпцига се преселио у Париз, па у Лондон, пропутовао још неколико великих европских градова, да би у устаничку, Карађорђеву, Србију стигао из Трста - преко Карловаца и Земуна, у касно лето 1806. године.

Две године касније са Иваном Јагодићем организовао је Велику школу у Београду, у скромној грађевини где је данас Доситејев и Вуков музеј.

Када је, на самом почетку 1811. изабрана влада (Правитељствујушчи совјет), Доситеј, који је дотад био лични секретар и саветник вожда Ђорђа Петровића Карађорђа, постао је министар просвете (попечитељ просвјешченија).

Умро је 26. или 28. марта те године.

Желео је да га сахране у Кошутњаку, код Хајдучке чесме, али су савременици сматрали да ће му указати већу част уколико буде почивао пред Саборном црквом у Београду. Ту су и данас његове кости, а са друге стране улаза у саборни српски храм су посмртни остаци Доситејевог ученика и настављача, Вука Стефановића Караџића.

Доситеј је својевремено написао да би био пресрећан кад би могло да се каже: "Овде леже његове српске кости, он је љубио свој род!". То му се и остварило.