Душа ће ми пући као балон!

14.02.2011.

Бранко Станковић открива приче које се пишу испод „Квадратуре круга“: Свака прича о несрећној деци оставља ожиљак на мојој души

Многи почињу писмо реченицом да сам им једина нада

Колико пута вам се отела суза и стегла кнедла у грлу док сте гледали приче које вам кроз „Квадратуру круга“, на екран РТС, суботом доноси Бранко Станковић? Колико пута сте се запитали како је малишанима о којима Станковић прича, а којима је детињство ускраћено, како је људима који на неки начин живе живот недостојан човека? А, да ли сте икада помислили кроз какве ситуације пролази аутор да би дошао до материјала који вам пакује у пола сата?

А ми смо се запитали колико времена и труда, заправо, стоји иза само једне „Квадратуре круга“. Станковића смо замолили и да нам открије макар делић осећања кроз која мора да прође, да би малим-великим људима обезбедио лепши живот и са колико прича мора да се „рве“ да би дошао до праве.

- Од седам дана – три проведем на терену, два у монтажи, а преостала два дана резервирана су за гледање материјала, драматуршку и редитељску поставку прича на папиру, трагање за новим темама, истраживање... Понекадд спојим два месеца без иједног дана одмора. Мој радни дан у просеку траје 14-15 сати и такав темпо, који траје већ девет година, заиста много троши и може да изнури човека – прича Станковић.

*Колико је енергије, снаге и одрицања потребно да забележите и проживите приче о деци која немају од чега да живе?

- Много! И свака таква прича остави ожиљак на мојој души. Таквих ожиљака је већ превише и плашим се да ће та душа једног дана пући као балон! Када је сваким даном пуните туђим болом, несрећом и тугом, оне на неки начин постају ваше, притискају вас и почињу да боле, јер не можете помоћи свима.

*Кад вам постане јасно ко је заиста беспомоћан, а коме је већ прешло у навику да се свакоме обраћа за помоћ?

- Начин којим је интонирано писмо, искреност која провејава из сваке реченице, шесто чуло којим умем да препознам нечију истинску патњу, па макар она била назначена само између редова, критеријуми су којих се држим када правим ту селекцију. Када вам дечак који има само 13 година напише да живи сам, без родитеља, онда знате да то није истина, а када вам уз то тражи да му обезбедите лаптоп и мобилни телефон, тачно одређеног модела, боје и конфигурације, онда одмах одустајете од те приче.

* Шта све читате у гомили писама која стижу на вашу адресу?

- Превише туге, патње и несреће откривам у тим писмима. Многи почињу писмо реченицом да сам им једина нада, а таквих писама сваког дана стигне бар пет. Људи мисле да је довољно само снимити причу о њиховом животу за „Квадратуру круга“ и он ће се променити преко ноћи. Тако мисле јер на екрану виде само ону прву причу о нечијем тешком животу и ону последњу када тај живот изгледа потпуно другачије. Никада нисам приказао шта је било између те две приче, колико сам контаката и сусрета са људима имао, колико сам времена, енергије, љубави и труда уложио, па непроспаване ноћи, да би се нечији живот променио за 360 степени.

* Можете ли да издвојите неку шокантну „молбу“?

- Људи понекад мисле да им „Квадратура круга“ може решити и неке друге проблеме, па је тако једна жена у писму тражила да јој помогнем да врати дуг од 50.000 евра, не схватајући, ваљда, да се ова емисија не бави таквим стварима.

* Многи се не заустављају на писању, већ дођу до вашег броја телефона и упорно зову?

- Нема дана да не стигне бар пет писама, исто толико мејлова и телефонских позива, са истим захтевом – да им помогнем. Само на месечном нивоу то је око 450 захтева. Ставите себе на моје место и пробајте да замислите на шта личи живот када сваког дана примите толико туђе несреће, патње и туге. Имам макар пет личних и породичних разлога да будем срећан, а ја сам углавном несрећан човек, јер хтео не хтео делом живим туђе животе. Људи чији су животи испуњени сиромаштвом и патњом понекад мисле да је моја обавеза да помогнем, и само сам једном досад рекао једној жени да је све што чиним само ствар моје добре воље и љубави према човеку, и да помажем само малишанима који се већ сами боре и од којих ће сутра бити људи. Та жена је почела да прети да ће довести своју децу испред телевизије и ту их оставити ако не снимим причу о њој. Потпуно ме је избацила из равнотеже тог дана, тако да нисам могао да радим и рекао сам јој да заборави на мој број телефона.

*Осећају ли ваша супруга и ћерка све то што проживљавате због људи који моле за помоћ, а које и не познајете?

- Наравно да осећају, јер не припадам оној категорији људи који кад пређу кућни праг забораве на све остало. Ја то и даље носим у себи и оне то осећају, јер понекад све то директно и индиректно преносим на њих, а немам право на то. Оне страхују да ме због свега тога не изгубе, а ја опет немам страх, али имам грижу савести што сам их толико оптеретио, а истовремено им нисам обезбедио кров над главом. А, могу већ сутра да прснем као чаша и да ме више нема....

*„Квадратура круга“ се раније више бавила мало другачијим причама. Хоћете ли им се вратити у будућности?

- Никада нисам ни одустајао од прича ос ствараоцима, вредним и креативним људима, али некако су се утопиле у приче о малим-великим људима. Биће, наравно, више емисија о људима који су оставили траг више у односу на друге, а прича о деци, којој је живот остао много тога дужан, реално, за годину дана може да буде само шест. Јер, да бисте нечији живот променили набоље, потребни су време, огромна енергија и љубав, а ја се већ трошим, што је и логично када себе превише дајете.

*Размишљате ли икада да „Квадратуру круга“ замените неком другом емисијом?

- Засад не, бар док не изгурам ову прву деценију постојања емисије. Овог месеца навршило се девет година трајања емисије. Нека прође и десета, па ћемо видети за даље.

*Колико вам сликање којим се бавите помаже да побегнете од тужних прича које морају да прођу кроз вашу главу и душу?

- Сликање је спас, али све мање имам времена за та бекства. Последњу слику насликао сам у новембру и она је на аукцији отишла као помоћ сестрама Ристић из Врања. Чекам пролеће и бекство у шуму где берем животиње које не ходају – печурке.

ПОРОДИЦА

Више ни похвале нису сатисфакција за оно кроз шта пролази Бранко, и ми са њим. Телефонски позиви и „реке“ писама које му стижу, претње, клетве људи који сматрају да он „мора“ да им помогне, а траже да им позајми новац или купи камион за бизнис, превазилазе сваку границу људског пристојног па и нормалног – прича нам Славка Станковић, Бранкова супруга, и признаје да је веома боли када види кроз какве муке он пролази због често неразумних људи:
- Већ сам забринута колико га све то троши. Обраћају му се као да је Бог, једина нада и решење, благосиљају га... А, Бранко је хронично преморен, неиспаван, забринут, потпуно искључен из онога што је свакодневни, породични живот. Његов живот је један и мора да га живи за себе, а не за друге.

Преузето са: www.novosti.rs

<<Назад