Диана Будисављевић му спасла живот

18.04.2011.

Акција Новости. Остоја Гускић у нашем листу препознао жену која је њега и његовог брата спасла из Јасеновца.

Немам фотографија, ни других докумената. Само сећање и ожиљке – каже Остоја Гускић из Требовљања, Босанка Градишка. – Само сећање на ужасе који ме прогоне и сећање на племениту Диану Будисављевић – каже, загледан у страницу „Новости“ и портрет на ком је препознао жену која га је спасла из јасеновачког пакла.

Обраћа јој се Остоја, као да је жива:

- Теби дугујемо живот, мој брат Бора и ја. А верујем да је и наш мали Павле, жив. Ноћу у то да верујем. Само ми је жао што ти се за живота ничим нисмо одужили.

Имао је Остоја Гускић пуних пет година када је са родитељима, браћом и сестром Стајком дотеран у Јасеновац. Сад, у Вишњићевој у Београду, логор је у његовим живим сликама.

- Свуд око нас само смрт – сећа се. – Мајка Душанка пала на под од исцрпљености. Око ње ми, деца. Бора је тог лета завршио први разред, Стајка од мене много старија. А Павле, на маминим грудима. Све мислим: благо њему што ово не разуме. Около шапућу жене: ко ће преживети.

Остоја је, у шапату који се преносио, чуо и: - Једна жена купи децу по логору, каже да их спаси. Мајка у неверици. Кад, стварно, висока, витка, млада жена разговара и са мојом Душанком, и другим мајкама. Да јој предају и повере децу, да их отргне од смрти која је долазила одасвуд... Од глади, болести, ножа.

- Мајка нас не да – прича Остоја. – Не може да се одвоји. Та жена долази поново. И, као да је сад видим, пружа Бори јабуку. А Павла подиже. Каже му: „Баш си лијеп, баш си лијеп момчић“. Моја Душанка гледа, многа деца одлазе, мајке их испраћају. Тако је и она преломила. Каже Диани: „Дајем ти ово троје мушких, да их сачуваш, ако можеш. А Стајка нек остане“. Мислим да је мајка веровала да ће нас Диана сачувати. Али, није веровала да ће нас икада више видети. Рекла је на растанку, док нас је љубила: „Збогом, рођени моји“.

Запрежна кола већ су чекала на ледини, испред. Начичкана и здравом и болесном децом. После су вагонима, на слами, путовали до дечјег логора у Сиску. Свима, који су преживели пут, пружена је прва нега. А хлеба опет мало.

- Убрзо после, мене су послали у хранитељске породице, јер, како су ми после причали, за здраву децу то је био једини спас – каже Остоја.

После рата вратио се кући. У Требовљанима, чекао га је само стриц Спасоје, који се вратио из заробљеништва. Брата Бору срео је тек после душег времена. А Павла, Стајку и родитеље – никад.

Памти их, све, као и Диану, али ће му остати и, како каже, вечита туга што јој се ничим није одужио.
- Барем једну јабуку да јој пружим, као она, онда, мом Бори.

САЧУВАЛА МИ ЈЕ ИМЕ

Пре него што ће повести децу на спасоносни пут из логора, Диана је свако дете пописала. У картотеку убележила име, датум и место рођења, име родитеља. – Диана ми је тако сачувала име – каже Остоја.

ВЕЋА ОД ШИНДЛЕРА

* Аустријанка удата за Србина, организовала је акцију спасавања српске деце из усташких логора у време НДХ.

* Децу са Козаре, Кордуна, из хрватских и босанских села, лечила је у Загребу и покушавала да нађе фамилије које би их подизале.

* Пописала је око 12.000 малишана у своју картотеку, како би им сачувала имена и вратила их родитељима после рата.

* Имала је подршку уског круга људи, и сви су ризиковали своје животе због српске деце. Против ње и сарадника биле су усташке власти, а после рата је пала и у немилост комуниста.

* Умрла је готово заборављена, у Инсбруку, у Аустрији. Њено име не носи ниједна улица, ни институција у Србији, Босни или Хрватској. Нема је у уџбеницима, нема ни књиге ни филма о њој.

 

Извор: www.novosti.rs

<<Назад